Danas se na najrazličitijim mestima susrećemo sa „socijalnim preduzetništvom“. Često se čuje u medijima, navode ga državni funkcioneri, a postao je uobičajen termin i na univerzitetima i u jeziku različitih fondacija. To je u suštini fraza veoma pogodna našim vremenima.
Socijalno preduzetništvo danas obuhvata različite vrste aktivnosti koje sprovode razni subjekti (u okviru državnog, privatnog i neprofitnog sektora), pri čemu se nastoje ostvariti socijalni, ekonomski i ekološki ciljevi. Za razliku od tradicionalnog i korporativnog preduzetništva, gdje su prioritetni ciljevi usmereni ka postizanju i povećanju profita, aktivnosti socijalnih preduzetnika uvek su fokusirane na kreiranje društveno korisnih vrijednosti. 

Postavlja se pitanje šta je to ustvari socijalno preduzetništvo i u čemu se ono razlikuje od preduzetništva. Odgovor na ovo pitanje možemo dobiti poređenjem socijalnog preduzetnika od tradicijalnog preduzetnika, čime bi napravili direktnu granicu između ove dve vrste preduzetništva. Naime, socijalni preduzetnik je bilo koja osoba, u bilo kom sektoru, koja koristi strategiju ostvarenog prihoda da bi postigao željeni društveni cilj. Socijalni preduzetnik se razlikuje od tradicionalnog preduzetnika na dva bitna pogleda:

• Tradicionalni preduzetnici se često ponašaju na društveno odgovoran način - doniraju novac neprofitnim kompanijama, odbijaju da budu uključeni u određene tipove poslova, koriste po okruženje bezbedne materijale, tretiraju zaposlene sa poštovanjem. Ovo je nešto što je vredno poštovanja, ali njihovi napori su samo indirektnofokusirani na društvene probleme. Socijalni preduzetnici su različiti zato što njihova strategija “zarađenog prihoda” utiče direktnona misiju. Oni zapošljavaju radnike koji su ometeni u razvoju, mentalno bolesni i lošeg imovnog stanja, ili prodaju proizvode i nude usluge koji svojom svrhom direktno utiču na određeni društveni problem (npr. rad sa potencijalnim problematičnim ljudima, kako bi nastavili sa školovanjem, proizvodnja sredstava za ljude sa fizičkim nedostacima, uvođenje kućne nege za pomaganje starijim ljudima).

• Drugo, tradicionalni preduzetnici su prevashodno motivisani finansijskim rezultatom – uspeh ili neuspeh njihovih kompanija je determinisan sposobnošću stvaranja profita vlasnicima. Sa druge strane, socijalni preduzetnici motivisani su dvojakim ciljem: virtuelnom mešavinom finansijskog i društvenog dohotka. Profitabilnost je još uvek cilj, ali ne i jedini, a profit se reinvestira, umesto što se isporučuje vlasnicima.

Ideja socijalnog preduzetništva pojavila krajem 18. i početkom 19. veka u Evropi kada, razvojem industrijskog kapitalizma, nastaju oštre ekonomske suprotnosti. Spontanom reakcijom radničkih slojeva nastajale su grupe za samopomoć, a u sprezi sa sindikalnim pokretom, razvijalo se zadrugarstvo i drugi oblici kooperativa.