Ruralnim područjima se smatraju delovi zemlje koji su rezidual urbanih. Srbija je podeljena na ruralne regione na osnovu 40 indikatora: region visokotnienzivne poljoprivredne proizvodnje i integrisane ekonomije, region malih urbanih ekonomija sa intenzivnom poljoprivredom, planinski region, sa ekonomijom baziranom na prirodnim bogatstvima, region visokog turističkog potencijala sa siromašnom poljoprivrednom strukturom.

Modernu poljoprivredu karakteriše čvrsta povezanost i visoka zavisnost svih segmenata agrokompleksa. Tokom 90-ih raspadom velikih agroindustrijskih kombinata, nastao je desetogodisnji vakuum u institucionalnom i organizacionom uređenju tržišta poljoprivrednih inputa  i otkupu poljoprivrednih proizvoda.

Nacionalna strategija privrednog razvoja kaže da se poljoprivreda i njoj bliske grane tretiraju kao osnovne prednosti privrede Srbije, a prerađivačka industrija (sa najvećm učešćem proizvodnje prehrambenih proizvoda i pića) kao jedan od glavnih generatora privredne aktivnosti. U oblasti poljoprivrede, strategija se oslanja na ciljeve definisane strategijom razvoja poljoprivrede i predviđa: 1. promenu strukture komercijalnih gazdinstava, 2. razvoj tržišta zemljišta, 3. unapređenje udruživanja poljoprivrednika, 4. unapređenje upravljanja vodnim resursima, 5. održivo gazdovanje šumama, 6. bezbednost hrane – zaštita zdravlja ljudi od pesticida, veterinarskih lekova i bolesti koje se prenose hranom, 7. razvoj institucija koje pregovaraju sa EU i ostalim trgovačkim partnerima, 8. razvoj istraživanja i prenosa znanja, 9. održivi ruralni razvoj – poboljšanje socijalnih i ekonomskih uslova u seoskim sredinama, 10. izgradnja tržišni mehanizama i infrastrukture i razvoj tržišta poljoprivrednih kredita. Osim u oblasti poljoprivrede i prerađaivačke industrije, strategija se dotiče ruralnog razvoja i u drugim privrednim granama: turizmu, saobraćaju, vodoprivredi.

Klasteri predstavljaju grupe preduzeća, preduzetnika i pratećih institucija koji su međusobno povezani u odnosima kooperacije, kupovine i prodaje i koji dele istu ili sličnu infrastrukturu, klijente i veštine, a čije veze poboljšavaju konkurentnost članova klastera kao i cele grupe.

Poslednje decenije, koncept klastera je postao centralna ideja konkurentnosti i ekonomskog razvoja. Zahvaljujući brojnoj literaturi, i studijama slučajeva, razlozi za osnivanje klastera za produktivnost i inovativnost su bolje poznati, a podsticanje povezivanja preduzeća u klastere prihvaćeno kao efikasan instrument za jačanje efikasnosti preduzeća, njihovo osposobljavanje da proizvode robe i usluge višeg stepena prerade kojima će stvarati bogastvo na domaćem i medjunarodnom tržištu.

Kada je reč o Srbiji treba pomenuti da Ministarstvo za ekonomiju i regionalni razvoj podstiče osnivanje i razvoj klastera kroz dodelu određenih finansijskih sredstava.

Evropska komisija model klasterizacije smatra jednim od ključnih alata za podsticanjem inovativnosti i konkurentnosti na području cele Evrope. Povezivanje u klastere nije ništa novo u razvijenim privredama. U tranzicionim privredama način nastanaka klastera razlikuje se od razvijenih zemalja, mada je zajednički imenitelj u svim privredama isti, a to je nužnost i neizbežnost procesa klasterizacije, kao jedinog puta povećanja konkurentnosti preduzeća i regija.